Milkica Milojević – jedna od prvih žena fudbalskih sutkinja u BiH i SFRJ
Milkica Milojević, novinarka i dugogodišnja aktivistkinja feminističkog pokreta na ovim prostorima, jedna je od prvih žena u sportu. Tačnije, ona je jedna od prvih fudbalskih sutkinja iz BiH i jedna od prvih u SFRJ.
Iako je, po sopstvenim riječima, bila netalentovana za sport i nije voljela nastavu fizičkog vaspitanja, jako se dobro snalazila u ovom hobiju.
„U doba kad se kod mladih javljaju prva interesovanja za neki hobi, kad se svi traže u nečemu, mene je zainteresovao fudbal i suđenje“, prisjeća se Milkica.
Na radnoj akciji 1979. U Brodu, umjesto kurseva vezenja, šivenja ili saniteta, izabrala je da se prijavi na obuku za fudbalske sudije. U to vrijeme, u zemlji koja je bila izrazito mačistička, njen potez je bio poprilično iznenađujući.
Ni sam predavač, čuveni sudija Ilija Korolija, nije očekivao da će koleginica položiti ispit. Milkica je tad odlučila da će da savlada pravila igre i pokazala se najboljom u grupi. Ipak, i dalje niko nije očekivao da će se polagati sudijski ispit i uključiti se u rad Saveza fudbalskih sudija.
„Bila sam još uvijek maloljetna i morali smo sačekati da napunim 18 godina da mogu da polažem ispit. Polagala sam na utakmici u najnižoj ligi, Bosna Bronzani Majdan – OFK Lauš, u oktobru te 1979.“, kaže ona.
Na prvoj utakmici kapiten jedne ekipe je tražio odgađanje početka koji minut da bi otišao i sutkinji nabrao cvijeće na obližnjoj livadi. Milkica je sudijski ispit položila sa ocjenom 4, ali ni tad nije počela da sudi.
Na sastancima fudbalskih sudija nije nikako dobijala utakmice na kojima bi sudila. Kada je zatražila odgovor na pitanje zašto je to tako, objašnjeno joj je da ona može da sudi samo na utakmicama ženskog fudbala.
„Ako su i postojali ženski fudbalski klubovi, oni su bili prvoligaši, a ja kao početnik nisam mogla da sudim u toj ligi. Osim toga, propisi na kojima je lokalni savez sudija zasnivao svoju odluku nisu striktno propisivali da ja ne mogu da sudim u utakmicama muškog fudbala“, priča nam sagovornica.
Kako je poznavala upravni postupak i bila istrajna sa željom da sudi, obratila se Savezu fudbalskih sudija Jugoslavije sa molbom za autentično tumačenje propisa.
U doba kad je ona uputila molbu, broj sutkinja je bio zanemariv. Odgovor na njenu molbu saznala je iz štampe – tadašnje zagrebačke Sportske novosti, na naslovnici su donijele naslov „Žena može i na A listu“.
„Na sljedećem sastanku sam dobila zaduženja i činjenica da neko zna da se izbori sa postupcima fudbalskog svijeta koji je bio vrlo surov, bila je veliko dostignuće“, priča nam sagovornica.
U periodu pojave prvih fudbalskih sutkinja, najveći broj sudija u manjim sredinama je bio starije životne dobi. Sama ta činjenica ukazuje koliko je Milkičin izbor bio neuobičajen.
Na utakmicama je doživljavala razne situacije – od neprijatnih, preko simpatičnih, do jako lijepih. Tako, prisjeća se nekoliko simpatičnih.
„Dešavalo se da gledaoci skandiraju „Sudija nije muško“, ali to nije bilo ismijavanje, već šala, jer – sudija zaista nije bio muško. Ili, zadesilo se jednom, sudila sam na utakmici na kojoj je igrao moj tadašnji dečko, zbog čega su se igrači šalili sa njim da će žena da mu presudi“, kaže Milkica.
Za svoje suđenje kaže da je bilo poprilično oštro. Ipak, to je bio donekle i logičan izbor.
„Kao žena, znala sam da moram da budem oštrija, jer nisam bila u situaciji da mogu da se izborim sa puno krupnijim i fizički nadmoćnijim igračima od sebe na terenu na drugi način“, objašnjava sagovornica.
Na jednoj utakmici isključila je čak i bivšeg jugoslovenskog reprezentativca Jovana Aćimovića, jer je uz galamu na igrače, ometao rad pomoćnog sudije.
Sam sudijski posao njoj je donio jedno vidno poboljšanje – održavajući fizičku kondiciju, od osobe koja nije ni voljela nastavu fizičkog vaspitanja, došla je do toga da je bila druga na školskom krosu.
Nakon jedne sezone na lokalnom nivou, prelazi u Beograd na studije i tu se paralelno sa obavezama bavi suđenjem.
Na jednoj utakmici omladinaca u Beogradu, glavni sudija se nije pojavio. Milkica je bila prvi pomoćni sudija i po pravilima je trebala da sudi.
Ipak, delegat Saveza fudbalskih sudija je odlučio da Milkica neće suditi. Ona je napustila utakmicu i nakon određenog vremena dobila poziv za disciplinsku komisiju.
„Odbila sam da pristupim komisiji i izjasnila se da nisam kriva“, kaže ona.
Savez fudbalskih sudija je priznao grešku, i iako je još neko vrijeme bila aktivna, tu se otprilike završila njena sudijska karijera. Neka druga interesovanja su prevagnula, ali i dalje prati fudbal i suđenje.
„Danas je suđenje potpuno drugačije – mnogo je više poštovano, suđenje je praćeno novim tehnologijama, pojavno to mnogo ljepše izgleda. Posebno me raduje inicijativa FIFA-e da uključuje žene u suđenje, edukacija žena, pozitivna diskriminacija i slično“, priča Milkica.
S posebnim oduševljenjem prati ženske fudbalske klubove na lokalnom nivou, za koje smatra da nisu dovoljno podržani od strane društva.
„Nažalost, društvo je i danas sklono marginalizaciji ženskih fudbalskih klubova i to je jedina razlika između ženskog i muškog fudbala. U kvalitetu, igri i taktici, djevojke ne zaostaju za muškarcima, a sa mnogo manjim sredstvima ostvaruju izvanredne rezultate“, zaključuje bivša fudbalska sutkinja.
Ana Kotur, novinarka i urednica portala www.ukljuci.in
Milkica Milojević, novinarka i dugogodišnja aktivistkinja feminističkog pokreta na ovim prostorima, jedna je od prvih žena u sportu. Tačnije, ona je jedna od prvih fudbalskih sutkinja iz BiH i jedna od prvih u SFRJ.
Iako je, po sopstvenim riječima, bila netalentovana za sport i nije voljela nastavu fizičkog vaspitanja, jako se dobro snalazila u ovom hobiju.
„U doba kad se kod mladih javljaju prva interesovanja za neki hobi, kad se svi traže u nečemu, mene je zainteresovao fudbal i suđenje“, prisjeća se Milkica.
Na radnoj akciji 1979. U Brodu, umjesto kurseva vezenja, šivenja ili saniteta, izabrala je da se prijavi na obuku za fudbalske sudije. U to vrijeme, u zemlji koja je bila izrazito mačistička, njen potez je bio poprilično iznenađujući.
Ni sam predavač, čuveni sudija Ilija Korolija, nije očekivao da će koleginica položiti ispit. Milkica je tad odlučila da će da savlada pravila igre i pokazala se najboljom u grupi. Ipak, i dalje niko nije očekivao da će se polagati sudijski ispit i uključiti se u rad Saveza fudbalskih sudija.
„Bila sam još uvijek maloljetna i morali smo sačekati da napunim 18 godina da mogu da polažem ispit. Polagala sam na utakmici u najnižoj ligi, Bosna Bronzani Majdan – OFK Lauš, u oktobru te 1979.“, kaže ona.
Na prvoj utakmici kapiten jedne ekipe je tražio odgađanje početka koji minut da bi otišao i sutkinji nabrao cvijeće na obližnjoj livadi. Milkica je sudijski ispit položila sa ocjenom 4, ali ni tad nije počela da sudi.
Na sastancima fudbalskih sudija nije nikako dobijala utakmice na kojima bi sudila. Kada je zatražila odgovor na pitanje zašto je to tako, objašnjeno joj je da ona može da sudi samo na utakmicama ženskog fudbala.
„Ako su i postojali ženski fudbalski klubovi, oni su bili prvoligaši, a ja kao početnik nisam mogla da sudim u toj ligi. Osim toga, propisi na kojima je lokalni savez sudija zasnivao svoju odluku nisu striktno propisivali da ja ne mogu da sudim u utakmicama muškog fudbala“, priča nam sagovornica.
Kako je poznavala upravni postupak i bila istrajna sa željom da sudi, obratila se Savezu fudbalskih sudija Jugoslavije sa molbom za autentično tumačenje propisa.
U doba kad je ona uputila molbu, broj sutkinja je bio zanemariv. Odgovor na njenu molbu saznala je iz štampe – tadašnje zagrebačke Sportske novosti, na naslovnici su donijele naslov „Žena može i na A listu“.
„Na sljedećem sastanku sam dobila zaduženja i činjenica da neko zna da se izbori sa postupcima fudbalskog svijeta koji je bio vrlo surov, bila je veliko dostignuće“, priča nam sagovornica.
U periodu pojave prvih fudbalskih sutkinja, najveći broj sudija u manjim sredinama je bio starije životne dobi. Sama ta činjenica ukazuje koliko je Milkičin izbor bio neuobičajen.
Na utakmicama je doživljavala razne situacije – od neprijatnih, preko simpatičnih, do jako lijepih. Tako, prisjeća se nekoliko simpatičnih.
„Dešavalo se da gledaoci skandiraju „Sudija nije muško“, ali to nije bilo ismijavanje, već šala, jer – sudija zaista nije bio muško. Ili, zadesilo se jednom, sudila sam na utakmici na kojoj je igrao moj tadašnji dečko, zbog čega su se igrači šalili sa njim da će žena da mu presudi“, kaže Milkica.
Za svoje suđenje kaže da je bilo poprilično oštro. Ipak, to je bio donekle i logičan izbor.
„Kao žena, znala sam da moram da budem oštrija, jer nisam bila u situaciji da mogu da se izborim sa puno krupnijim i fizički nadmoćnijim igračima od sebe na terenu na drugi način“, objašnjava sagovornica.
Na jednoj utakmici isključila je čak i bivšeg jugoslovenskog reprezentativca Jovana Aćimovića, jer je uz galamu na igrače, ometao rad pomoćnog sudije.
Sam sudijski posao njoj je donio jedno vidno poboljšanje – održavajući fizičku kondiciju, od osobe koja nije ni voljela nastavu fizičkog vaspitanja, došla je do toga da je bila druga na školskom krosu.
Nakon jedne sezone na lokalnom nivou, prelazi u Beograd na studije i tu se paralelno sa obavezama bavi suđenjem.
Na jednoj utakmici omladinaca u Beogradu, glavni sudija se nije pojavio. Milkica je bila prvi pomoćni sudija i po pravilima je trebala da sudi.
Ipak, delegat Saveza fudbalskih sudija je odlučio da Milkica neće suditi. Ona je napustila utakmicu i nakon određenog vremena dobila poziv za disciplinsku komisiju.
„Odbila sam da pristupim komisiji i izjasnila se da nisam kriva“, kaže ona.
Savez fudbalskih sudija je priznao grešku, i iako je još neko vrijeme bila aktivna, tu se otprilike završila njena sudijska karijera. Neka druga interesovanja su prevagnula, ali i dalje prati fudbal i suđenje.
„Danas je suđenje potpuno drugačije – mnogo je više poštovano, suđenje je praćeno novim tehnologijama, pojavno to mnogo ljepše izgleda. Posebno me raduje inicijativa FIFA-e da uključuje žene u suđenje, edukacija žena, pozitivna diskriminacija i slično“, priča Milkica.
S posebnim oduševljenjem prati ženske fudbalske klubove na lokalnom nivou, za koje smatra da nisu dovoljno podržani od strane društva.
„Nažalost, društvo je i danas sklono marginalizaciji ženskih fudbalskih klubova i to je jedina razlika između ženskog i muškog fudbala. U kvalitetu, igri i taktici, djevojke ne zaostaju za muškarcima, a sa mnogo manjim sredstvima ostvaruju izvanredne rezultate“, zaključuje bivša fudbalska sutkinja.
Ana Kotur, novinarka i urednica portala www.ukljuci.in
